Protesti koje je Srpska demokratska stranka organizovala tokom vikenda zbog hapšenja i pritvaranja gradonačelnika Bijeljine Ljubiše Petrovića pokazala je najmanje dvije stvari – opozicija može na brzinu da se organizuje, ali to radi kada je isključivo njihova „glava na panju“.

Šume Srpske su pred blokadom i kolapsom, Elektroprivreda Republike Srpske je takođe u „tamnocrvenom“, najveći proizvođač struje u Srpskoj je ugašen, radnici u zdravstvu prijete generalnim štrajkom, namirnice i struja su svaki dan sve skuplji, privreda se guši zbog novih nameta, državna uprava je nezadovljna platama…

Spisak nevolja bi se mogao širiti u „plus beskonačno“, ali nijedan od tih problema kao da ne zanima opoziciju. Osim povremene galame u Narodnoj skupštini Republike Srpske, bijesnih statusa na društvenim mrežama i usmjerenog djelovanja u medijima kojima opozicija nije mrska – ni glasa, ni pokreta. Problema je manje od stotinu, a više od trideset, ali to, čini se, nikoga ne zanima.

Sa druge strane, opozicija je pokazala da može da se organizuje i za dva sata ako joj to treba. Tako je u decembru gradonačelnik Banje Luke Draško Stanivuković organizovao višednevne proteste zbog Prijedloga zakona kojim se smanjuju prihodi od poreza na dodatnu vrijednost za prvi i drugi najveći grad u Srpskoj.

Prema prijedlogu, koji je stavljen na dnevni red sjednice Narodne skupštine Republike Srpske, predviđa se da Banja Luka i Bijeljina dobiju sedam odsto manje sredstava koja bi trebale dobiti druge opštine. Protesti su trajali dok zakon nije usvojen, a onda su svi nestali. Stanivukoviću su se tih dana pridružili gotovo svi opozicioni načelnici, ali su svi netragom nestalo kada je zakon usvojen.

Isto se desilo prije nekoliko dana u Bijeljini: SDS je organizovao proteste nakon što je priveden gradonačelnik ovog grada Ljubiša Petrović zbog zloupotrebe službenog položaja. Članovi SDS-a su izašli na ulice, a u jednom trenutku je došlo i do koškanja i naguravanja sa policijom. Nakon što je Petrović pušten, nestali su i razlozi za proteste.

„Iako su socijalni problemi uglavnom uzrokovani lošim političkim rukovođenjem, učešće opozicionih lidera na takvim protestima nije dobro. Prije svega, na taj način protesti gube snagu građanskog bunta. Ako pričamo o radničkim protestima, čak ni sindikalne vođe ne žele (s punim pravim) da protesti dobiju političku dimenziju jer bi vladajuća struktura to zloupotrebila, a i sindikati bi se politički polarisali, te bi se tako fokus borbe izgubio“, kaže za MojuHercegovinu novinar Đorđe Vujatović.

Pojedini opozicionari su, dodaje on, u prethodnom periodu dali podršku određenim protestima kao što je bio slučaj sa RiTE Ugljevikom prije izbora, a zauzvrat su dobili prozivke. Sa druge strane, ako bismo pričali o drugim socijalnim problemima, kao što su siromaštvo i poskupljenja, ne treba da se očekuje da te proteste organizuju opozicioni lideri, jer je riječ o osobama koje zarađuju mnogo veći novac i njih taj problem toliko ne pogađa.

„Oni mogu da pritišću vlast, da traže sjednice i da ukazuju na probleme, ali bi bilo licemjerno da gledamo kako se iz luksuznih automobila iznose transparenti na kojima piše ‘Gladni smo’. Isto tako, postavka ko će biti vlast ili opozicija nominalno je u rukama naroda i svaki građanin ima pravo i odgovornost da se bori za svoja prava. Oni su ti koji daju legitimitet svakoj vlasti. Ne vidim zašto bi se njihova uloga minimalizovala u smislu da neko drugi artikuliše njihove probleme. To je onda i vid kukavičluka“, istakao je Vujatović.

Novinar Aleksandar Stojanović smatra da protesti kod nas nisu izraz bunta ili nezadovoljstva. Oni su, smatra on, postali sredstvo za prikrivanje nesposobnosti, neznanja i, u krajnjem slučaju, kriminala. I to je tako kod svih opcija.

„Mogli bismo ići i dublje, da ulazimo u razloge takvog stanja. Jedan od njih je svakako i to što je svaki bunt ugušen. Ali ne nasilno, nego tiho, sistemski – kroz medije, obesmišljavanje i kupovinu političara. Kako očekujete da narod istraje u borbi kad iz mandata u mandat imate političare koji od vatrenih govora protiv sistema i vlasti postanu dio tog sistema i dio vlasti? Prosto, toliko je bilo razočarenja da se više niko i ne buni“, kaže Stojanović.

Ipak, ključno je to, dodaje on, što kod nas kao jedini oblik nekog organizovanja naroda jesu stranke. I tamo gdje formalno nije stranka i ne bi trebala biti politika (sindikati, studentski parlament, udruženja i slično) postavljeni su partijski ljudi koji taj bunt kontrolišu.

Kada je riječ o Stanivukoviću i Petroviću, njihov protest u Banjoj Luci je bio više incident i svojevrsna kampanja, nego realna briga za građane i gradsku kasu.

„I tako će uvijek biti. Tako bi se ponašao i SNSD da je obrnuta situacija. Pretjerano kritikovanje onog drugog stvara opasnost da će se i sam kritičar naći na tapetu. Konkretno, zamislite kada bi Stanivuković ili Petrović talasali zbog Šuma, Elektroprivrede i slično. Istog trenutka bi ovi na vlasti otvorili sva njihova nepočinstva. Tako bi se svi našli na tapetu, a narod bi na kraju mogao samo odmahnuti rukom i konstatovati onu staru: ‘Svi su isti'“, rekao je Stojanović.

Jedni drugima čuvaju funkciju, povremeno „čačkaju“ jedni druge tek da svoju bazu birača podsjete kojoj opciju pripadaju, a oni koji vide šta rade i jedni i drugi nemaju kome da se obrate i odakle da pošalju poruku. A sve i da imaju, kaže Stojanović, niko neće da ih čuje.

I dok je Petrović „pomagao“ u decembarskim protestim Stanivukoviću u Banjoj Luci, gradonačelnik najvećeg grada Srpske nije bio u Bijeljini kada su članovi i vrh SDS-a tražili puštanje Petrovića na slobodu. Stanivuković je podršku „pružio“ preko društvenih mreža. U Bijeljini nije bio ni prvi čovjek Pokreta za pravdu i red Nebojša Vukanović koji je „do atoma“ objasnio zašto se nije pojavio u Semberiji.

„Ljude sam mnogo razmazio. Mnogi koje uopšte ne poznajem imaju moj broj telefona, a onda to zloupotrebljavaju. Daju sebi veliku slobodu, pišu u ponoć, daju sugestije, primjedbe, a 99 odsto njih nije spremno da budu posmatrači za dnevnicu i ne bi ni najmanje narušili vlastiti komfor, a ne daj bože da nešto malo rizikuju“, kazao je Vukanović.

Vukanović kaže da je podržao Petrovića kada je trebalo. Skupa su, dodaje on, obilazili semberska sela u kampanji 2020. godine, a potom je, kaže, dolazio na Petrovićev opoziv sa 40 posmatrača Liste za pravdu i red.

„U Bijeljini na protestima bili su članovi Pokreta za pravdu i red. Narod mora biti svjestan da godišnje pređem preko 100.000 kilometara, da sam razapet svaki dan sa sto obaveza i da i ja imam porodicu, pravo na malo slobodnog vremena i privatnosti, a ne da stalno trčim od jedne do druge nepravde, snimam, pišem i štitim obespravljene koji mi onda u znak zahvalnosti zabiju nož u leđa, ostave na cjedilu, pa čak i svjedoče protiv mene iako sam im riješio životne probleme“, ogorčen je Vukanović, piše Moja Hercegovina.