Radinka Živković: Tri decenije u svijetu lova

Ka­da je pri­je ne­što vi­še od tri de­ce­ni­je, po prvi put oti­šla u lov, Ra­din­ka Živ­ko­vić iz Na­se­obi­ne Liš­nja kod Prnja­vo­ra, bi­la je je­di­na žena na ovim pros­to­ri­ma za­in­te­re­so­va­na za tu vrstu ho­bi­ja.

Lov je, kaže ona, obi­lježio njen život.

– Odra­sla sam u lo­va­čkoj po­ro­di­ci i uda­la se za lov­ca – za­po­či­nje svo­ju pri­ču ova pe­de­set­se­dmo­go­diš­nja žena.

Sve je po­če­lo, pri­sje­ća se,  ka­da je po na­go­vo­ru sve­kra i muža, kre­nu­la da im pra­vi druš­tvo.

– Ispo­čet­ka su ne­ki bi­li po­ma­lo su­mnji­ča­vi. Vje­ro­va­li su da sam za­pra­vo po­šla da sa nji­ma sa­mo ma­lo pro­še­tam.

I sa­ma sam ta­ko mi­sli­la, ali ispos­ta­vi­lo se dru­ga­či­je. Po­sli­je ne­ko­li­ko odla­za­ka u lov vi­še me ni­ko ni­je gle­dao

kao ma­nje vri­je­dnog lov­ca, za­to što sam žena – pri­ča Ra­din­ka.

U po­čet­ku je, kaže, bi­la po­ma­lo su­mnji­ča­va u se­be, jer joj je iz­gle­da­lo stra­šno da za­pu­ca u div­ljač.

– Me­đu­tim, ka­da sam ušla u lo­vi­šte i vi­dje­la da div­ljač ima ve­ću šan­su da po­bje­gne, po­go­to­vo po­če­tni­ku, to je bi­lo ne­što dru­go. Iza­zov za me­ne, ko­ji sam pri­hva­ti­la i ta­da sam pos­ta­la pra­vi lo­vac – ve­li ona.

U lov su uvi­jek išli po­ro­di­čno, a ot­kad je sve­kar pre­mi­nuo, ide za­je­dno sa su­pru­gom Mi­len­kom i si­nom Mir­kom. Lo­vi fa­za­ne, ze­če­ve i li­si­ce. U lov na srna­da­ća ne ide, jer kaže da joj se to ipak ne do­pa­da.

A, kao i sva­ki lo­vac, i sa­ma već go­di­na­ma učes­tvu­je u “lo­va­čkim pri­ča­ma”.

– Zna­te, po­ne­kad to za­is­ta je­su pre­tje­ri­va­nja, ali ne­ka­da su i is­ti­ni­te pri­če, iako je te­ško ono­me ko ni­je tu bio da po­vje­ru­je u njih. Su­prug je je­dnom pri­li­kom od­stri­je­lio ve­pra. Bio je pro­sje­čne ve­li­či­ne, ali to­kom da­na ve­par je “ras­tao”, da bi do ve­če­ri to­kom pre­pri­ča­va­nja pos­tao to­li­ko ve­lik, da ga ni­su mo­gli smjes­ti­ti na krov auto­mo­bi­la – sa osmi­je­hom pri­ča je­dnu “lo­va­čku”.

U lo­vu su nas­ta­ja­le ša­le ko­je će pam­ti­ti dok je živa.

– Dok je sve­kar bio živ, su­pru­ga su čes­to pi­ta­li ka­ko ima hra­bros­ti da ide is­pred me­ne, ko­ja no­sim pu­šku. A, on je u ša­li od­go­va­rao: “Ne bri­nem, jer je moj otac iza nje” – pri­po­vi­je­da Ra­din­ka.

Sje­ća se je­dno­ga lo­va, ka­da je od­stri­je­li­la ze­ca nad­pro­sje­čne ve­li­či­ne, a su­prug se vra­tio pra­znih ru­ku.

– Ka­sni­je mi je re­kao ka­ko je i on ulo­vio ze­ca, ali ka­da je vi­dio da je moj zna­tno ve­ći od nje­go­vog, svo­ga je ba­cio u žbun da se ne sra­mo­ti pred dru­gi­ma – pri­ča Ra­din­ka i do­da­je da u Lo­va­čkom druš­tvu “Bo­rik”, či­ji je član, me­đu hi­lja­du lo­va­ca, pu­šku no­se če­ti­ri žene. (narodne.net)